Boka kotorska iz mog ugla

Boku kotorsku pamtim iz detinjstva kada smo svake godine odlazili kod tetke u Igalo na letovanje, ali ne sećam se da smo ikada otišli dalje od Herceg Novog. Prošlog leta, Boka kotorska i ja smo se bliže upoznale. Obišla sam je – i to motorom. Moj dečko još uvek nema motor koji je predviđen za dugačka putovanja udvoje, tako da vožnja nije bila naročito udobna, ali je Boka kotorska iz mog ugla, dakle sa zadnjeg sedišta motora, izgledala veličanstveno.

Putovanje koje nije baš dobro počelo

Tog jutra kada smo se spremali za polazak sa zakašnjenjem je konačno stigla guma za motor koju je trebalo da zamenimo. Osim što je majstor pogrešio i nije ostavio zaštitu između spoljašnje i unutrašnje gume, pa smo maltene već spremni za put morali da ponovimo ceo proces. Taj dan protekao je bolno, mahom u putu do Užica, gde smo prespavali prve večeri. Usput smo obišli Višegrad i Sarajevo, prespavali tamo i već narednog dana se uputili ka Crnoj Gori.

Ali, ne lezi vraže, kod Bileće nas je sustigao pljusak. Iako iskustvo nije baš najprijatnije, svakako je specifičan doživljaj voziti se motorom dok okolo pada kiša i vetar silovito duva. Najjači pljusak izbegli smo stigavši u grad, te smo ručali u restoranu dok se oblaci nisu razišli. A potom, pravac Boka kotorska.

Pogled na Boku kotorsku – nevestu Jadrana

Još uvek se sećam scene iz filma „Lajanje na zvezde“ kada Danica oduševljeno pita profesora šta je ono što vidi, a on punih usta odgovara: „Boka kotorska – nevesta Jadrana“. Moje oduševljenje nije bilo ništa manje kada se preda mnom otvorio pogled na Perast, Risan, Gospu od Škrpjela i deo Bokokotorskog zaliva. Naravno, morali smo da zastanemo i slikamo se na prvom proširenju pre nego što se sjurimo do obale mora i prvi put te godine smočimo noge u more.

Traženje smeštaja i noćno kupanje

„Avantura počinje tamo gde prestaje plan“ bio je glavni moto ovog putovanja. Stoga smo rešili da smeštaj ne tražimo unapred (na moru, dok smo usputne stanice rezervisali), bilo je zaista zanimljivo tražiti smeštaj u Perastu, Risnu, Morinju i obližnjim mestima, da bismo se smestili na kraju u Baošićima. Ne časeći ni časa, spustili smo se do plaže i naše prvo kupanje te godine bilo je – noćno. Voda topla, gužve nema, sem na obližnjem šetalištu, a slan vazduh ispunjava nozdrve. Legli smo umorni i zadovoljni, jedva iščekujući sledeći dan.

Koliko Kotor ima vekova?

Prvi dan na moru protekao je u odmaranju i odabiru strateške tačke početka obilaska Boke kotorske. Planirali smo da krenemo od Herceg Novog, ali kao što sam već rekla, avantura počinje tamo gde prestaje plan. Jedna moja drugarica bila je u Kotoru još te večeri samo i iskoristile smo priliku da se vidimo. Prošetali smo starim delom grada i na trenutak mi se činilo da sam opet u Italiji. Kamene kuće sa zelenim žaluzinama izgledale su savršeno, kao sa neke razglednice. Lutali smo kroz uske kotorske ulice, često ne znajući gde se tačno nalazimo, ali to nam nije bilo toliko bitno.

Herceg Novi – mesto gde se Jadran i Boka kotorska ljube

Iako sam kao mala jednom pešice došla sa tatom i rođakom od Igala do Herceg Novog, grada se slabo sećam. Od te šetnje pamtim samo palme i skaline. A ni te skaline nisam izgleda baš najbolje upamtila jer smo dušu ispustili dok smo se uspeli do tvrđave. Ona je lepo obeležena, sa istaknutim bitnim istorijskim podacima, ali je ipak najupečatljiviji pogled na ulaz u Bokokotorski zaliv i mesto na kome se Boka kotorska ljubi sa Jadranom.

Ručak na obali mora

U želji da zaista uživamo u morskim specijalitetima uputili smo se u restoran koji se nalazi na jednom litičnom ispupčenju u blizi Baošića, na putu ka Perastu. Međutim, za ovaj restoran potrebna je rezervacija unapred, pa smo se spustili do Perasta, prošetali gradom, obišli smo Crkvu Sv. Nikole i ručali sveže pripremljene plodove na obali mora, uz pogled na Gospu od Škrpjela. Ideja je bila da je obiđemo kasnije, ali smo se još malo prošetali i otišli nazad.

Porto Novi i kafić sa potpuno drugačijim konceptom

Porto Novi je praktično odmah pored Baošića i do tamo se može stići i peške. Sve je popločano i uglačano, potpuno sterilno i nimalo zanimljivo. Međutim, na šetalištu postoji jedan kafić koji je imao prvobitno potpuno drugačiji koncept. Oni imaju impresivnu kolekciju konjaka i izbor tompusa, cigara i cigarilosa. Zamisao je bila da to bude mesto potpunog hedonizma, ali za one sa malo dubljim džepom. Kada je korona nastupila, morali su da se prilagode. Nažalost, danas tu mahom dolaze ljudi koji ne bi umeli da u tome uživaju na pravi način, ali ako ste ljubitelji dobrih koktela, ovo je jedno od mesta na kojima ih spremaju baš kako treba.

Pozdrav sa Bokom kotorskom

Poslednjeg dana, plan je bio da rano ustanemo, obiđemo usput još neka mesta, možda se i popnemo na Kotor, ali se to završilo na neplaniran način (kao i sve na tom putu). Iako smo krenuli rano, tog dana je bila nesnosna vrućina, tako da nije bilo šanse da se penjemo skroz do vrha. Takođe, u želji da stignemo neke druge stvari da vidimo, nismo otišli ni do Gospe od Škrpjela. Svratili smo u Kotor po razglednice, pa smo se uputili dalje. Bilo je vreme da se oprostimo sa Bokom.

I to smo učinili svrativši u Porto Montenegro, gde smo pili preplaćenu kafu sa pogledom. Lepo je što se gradi, ali ako je centar Porto Novog bio sterilan, Porto Montenegro mi je bio nepodnošljiv. Vrlo je teško naći pristojan restoran sa lepim pogledom. Najzad smo uspeli da ovde popijemo kafu. Malo smo se prošetali, a potom izašli na otvoreno more.

Zaključili smo da uopšte nije šteta što nismo sve uspeli da obiđemo. Trebaće nam i neki razlog da se vratimo, zar ne? Boka kotorska iz mog ugla ostaje mesto na koje ću se uvek  vraćati jer uvek postoji nešto još da se vidi ili obiđe. Put nas je dalje odveo do Ulcinja gde smo uživali u peskovitim plažama Crne Gore, pa natrag do Budve, i kući preko Podgorice i Novog Pazara.