Misterija Stounhendža

Na oko 13km od Solsberija nalazi se veliki spomenik neolita – Stounhendž. Ovaj spomenik prekriven je velom misterije koju naučnici pokušavaju da odgonetnu već vekovima. Misterija Stounhendža zaintigirala je Džona Obrija, poznatog arheologa i sakupljača starina, još u 17. veku.

Međutim, sve do početka 20. veka, prikupljanju podataka o ovom grandioznom spomeniku nije se pristupilo sistematski. Razlog tome je što se ovaj misteriozni spomenik do tada nalazio u privatnom vlasništvu. Tek kada je 1915. godine na aukciji Sesil Čab otkupio Stounhendž za 6000 funti (oko milion američkih dolara danas) i poklonio ga 1918. godine britanskom narodu, započet je rad na njegovoj konzervaciji i istraživanje. Od tada se ovaj spomenik nalazi pod protektoratom krune, a njime upravlja dobrotvorno udruženje „Englesko nasleđe“. Od 1986. godine, Stounhendž je na listi Uneskove svetske kulturne baštine.

Misterija Stounhendža – mitovi i legende

 

S obzirom na to da se jako dugo tragalo (i još uvek se traga) za odgovorima na pitanja ko je, kako i zašto sagradio ovaj spomenik, prirodno je da su se pojavile mnoge teorije.

Napravili su ga druidi

Jednu od prvih teorija izneo je upravo Džon Obri – da je Stounhendž zapravo druidski hram. Druidi su keltski sveštenici. Uzimajući u obzir da su se Kelti naselili na britansko ostrvo nakon što je završena izgradnja ovog spomenika, ova teorija pada u vodu. Međutim, nije nemoguće da su Kelti kasnije koristili ovaj spomenik za izvođenje obreda.

Služio je kao kalendar ili neka vrsta astronomske opservatorije

Opšte je poznato da u svitanje na letnji solsticaj sunčevi zraci prolaze tačno kroz centar Stounhendža, kroz svaku od kamenih „kapija“ na njihovom putu. Ovo se takođe događa i u vreme zimskog solsticaja kada Sunce zalazi. Zbog toga se jako dugo verovalo da je Stounhendž neka vrsta kalendara.

Druga legenda kaže da je služio kao astronomska opservatorija. Ova teorija je pobijena jer kamenovi nisu poređani, niti okrenuti, tako da bi mogli na bilo koji način predstavljati ili uticati na posmatranje nebeskih tela.

Divovi, vanzemaljci i Merlin

Neke od najluđih teorija koje kruže internetom su one o vanzemaljcima ili čarobnjaku Merlinu. Prema jednoj od njih, Stounhendž su zapravo sagradili vanzemaljci. Ili su bar drevnim narodima dali neophodno znanje, alate i oruđe da to učine. Ovu teoriju je u svojoj knjizi izložio Erih fon Deniken još 1968. godine.

Da bi objasnili prirodne pojave i druge naizgled neobjašnjive stvari, praljudi su imali niz mitskih bića – kao što su džinovi i divovi. Ta priča verovatno je kružila u starijem dobu kada je Stounhendž otkriven od strane drugih civilizacija. Polazeći od nje, došlo se kasnije do teorije da je ovaj spomenik podigao niko drugi do – čarobnjak Merlin. Poznati istoriograf i klerik Džofri od Monmuta popularizovao je ovu teoriju o čarobnjaku iz legendi o kralju Arturu u 12. veku, verovatno želeći da učvrsti slavu arturijanskih legendi kojima je i sam bio naklonjen.

Ko je zaista, kada, kako i zašto sagradio Stounhendž?

Misterija Stounhendža dugo je zaokupirala naučnike koji veruju da sada imaju odgovore. Ili barem jedan deo. I dalje se traga za nekim odgovorima, kao kad su u pitanju i drugi neobični spomenici poput Piramida Sunca i Meseca u blizini Meksiko Sitija, kompleksa Maču Pikču, Sfinge na platou u Gizi.

Kada je izgrađen Stounhendž?

S obzirom na razvoj nauke, na pitanje kada je spomenik izgrađen bilo je lako odgovoriti. Stounhendž je građen u nekoliko faza. Istraživanjem spomenika, ali i same oblasti u kojoj se nalazi, došlo se do saznanja da su manji kamenovi vulkanskog porekla, tzv. plavi kamenovi, preneti s planina Preseli iz Velsa, oko 220km udaljenih od Stounhendža. U prvoj fazi koja se odvijala oko 3000 godina p.n.e. iskopana je jama prečnika oko 110m i dubine oko 1,5m. Na obodu je postavljeno 56 plavih kamenova. U drugoj fazi, oko 2500 godine p.n.e, megaliti od peščanika, sarseni, iz obližnje doline Malboro, na oko 40km, doneti su i postavljeni u kocentrične kružnice, dok su plavi kamenovi premešteni.

Kako?

S obzirom na udaljenosti od samog mesta na kome se Stounhendž nalazi, ovaj poduhvat zahtevao je neverovatno ljudstvo i logistiku. Pitanje koje još uvek muči naučnike jeste – kako? Izvođenjem nekih eksperimenata, oni sada pretpostavljaju da su, iako neolitski ljudi nisu još uvek imali točak, korišćena debla kako bi se prenosili ovi megaliti koji teže od nekoliko do 45 tona. Jedan deo se verovatno odigravao i na vodi, uzimajući u obzir blizinu vodenih površina i obližnju reku Ejvon.

Ko ga je izgradio?

DNK analizom fragmenata ljudskih kosti koji su pronađeni iz ovog perioda, došlo se do zaključka da su u pitanju najverovatnije ljudi poreklom sa Iberijskog poluostrva. U njihovoj tradiciji je takođe izgradnja kamenih spomenika što dodatno potkrepljuje ovu teoriju. Ipak, u to vreme su razna plemena naselila britansko ostrvo i teško je utvrditi sa sigurnošću.

Čemu je služio Stounhendž?

Sve teorije o kalendarima, opservatorijama, džinovima i vanzemaljcima su pobijene. Najnovije ukazuju da je u pitanju bilo groblje i to elitnih članova zajednice. Primitivni načini kremacije, kao i fragmenti kostiju koji su ovde otkriveni tokom iskopavanja dvadesetih godina prošlog veka da bi 1935. godine bili ponovo zakopani, pa sad opet iskopani i analizirani, ukazuju da su ovde sahranjivani uglavnom muškarci starosne dobi od 25 do 40 godina.

Uzimajući u obzir da se položaj megalita poklapa sa letnjim i zimskim solsticajem, izvesno je da su ovde vršeni i neki obredi u neolitu. Odgonetku ovoga možemo tražiti i u ruralnim delovima Afrike gde neka plemena još uvek veruju da je kamenje nešto trajno, te je i veza sa onostranim, dok se drvo i drugi prolazni materijali koriste za ovozemaljske stvari.

Ovu teoriju dodatno je potkrepilo istraživanje iz 2003. godine koje je otkrilo da se na oko 3km od Stounehendža nalazi neolitsko selo, Durington Vols. Većina ovog sela bila je izgrađena od potrošnih materijala, tako da nije mnogo toga preostalo, ali s obzirom da datira iz vremena kada je građen i Stounhendž, naučnici veruju da zajedno čine komplementarnu celinu.

Misterija Stounhendža daleko je od rešene. Nove tehnologije omogućavaju istraživanja kakva su ranije bila nezamisliva, što zasigurno dovodi do novih otkrića. Najnoviji napori da se odgonetne misterija Stounhendža uključuju tehnologiju koja omogućava dubinsko skeniranje ispod površine zemlje. Ovi podaci nesumnjivo će dati odgovore na neka pitanja, ali i postaviti neka nova.