Budim se nakon nekoliko minuta spavanja u sedištu autobusa, glave naslonjene na aparat za kafu. Cenkanje sa burgarskim carinicima, čekanje programera da podigne sistem kako bismo prešli granicu, višesatno truckanje po auto-putu, beuzpešno traganje za benzinskom pumpom opremljenom toaletom i hiljadu smislenih i besmislenih pitanja putnika, iscrpeli su mi poslednje atome snage iz organizma. Međutim, davno sam naučila da koristim „ignore mode“ i usredsredim se na pozitivne stvari. Uz pošalice moje divne koleginice i vickastih vozača ni četvoročasovni ulazak u grad mi nije dosadan. Radujem se što me čeka jedini grad na svetu koji se prostire na dva kontinenta. Jedva čekam da vidim kako će izgledati Istanbul iz mog ugla.
Kad na prvom koraku znaš da ćeš se vratiti u neki grad
foto: Maja Ignjatović
Vrata autobusa se konačno otvaraju i đon moje patike spušta se na tlo kojim su koračali mnogi istorijski velikani. Jedva čekam da upoznam svaki kutak ovog grada. Pre svega moram da smestim deo grupe u hotel koji se nalazi u četvrti Aksaraj. Recepcioner ne zna engleski i komuniciramo preko Google Translate servisa. Pitam ga da mi pozove taksi kako bih otišla do svog smeštaja. Dolazi njegov prijatelj u nekom starom autu i kaže taksi! Ulazim u kola i proživljavam scene iz Paklenih ulica. Jurimo kroz neke garaže, ispod nadvožnjaka visokih taman da ne ogrebu krov auta, kroz jednosmerne ulice u suprotnom pravcu. Ostavlja me blizu hostela Piya. Znam da mi treba oko 5 minuta do odredišta, ali na mojoj mapi nisu ucrtani svi putići ovog dela grada. Krećem u potragu sa nula reči turskog u vokabularu, a ispred sebe imam paukovu mrežu putića. Prolaznici mi objašnjavaju kako treba da dođem do zelene džamije i videću svoj smeštaj.
Zvonim na vrata roze zgradice koja mi otvara stariji gospodin sa čajem i ratlukom u ruci. Molim ga za jednu domaću kafu, a on užurbano ide u kuhinju i kuva mi jaku tursku. Čini mi se da nikad lepšu kafu nisam popila. Nakon osveženja spremna sam da provedem grupu kroz grad koji ni sama nikada nisam videla. Ali to je čar vodičkog posla.
I već u narendom trenutku nalazim se između spektakularne Aja Sofije i njenog pandana Plave džamije. Šetamo nekadašnjim hidopodromom, spuštamo se u Bazilika cisterne i lutamo kroz nekadašnju palatu sultana − Topkapi. Sada sam sigurna da ću se još koji put vratiti u Carigrad!
Istanbul iz mog ugla je grad mirisa i ukusa
foto: Maja Ignjatović
Kako odmičemo od najstarijeg dela grada i gubimo se u ulicama oko Kapali čaršije, upoznajem pravo lice Istanbula. Mirisi začina sa Egipatske pijace, ukusi sveže isceđene pomorandže i nara, najslađe baklave, kafa, kumpir, morski plodovi i druge đakonije turske kuhinje, navode me na hedonističke momente. Sada shvatam da je Istanbul grad za uživanje. Pored milion atrakcija, glavni adut je ipak njegova energija. Taj miks istoka i zapada: nargila barovi i moderni klubovi, stare birtije i luksuzni restorani na obali Bosfora, roba na tezgama i glamurozni tržni centri. Sve je tako lepo upakovano u jednu celinu u kojoj živi oko 17 miliona ljudi.
Utisci se gomilaju i moram da ih sredim uz kraću pauzu za ručak. Sveže upecana riba pored Galata mosta, ubačena u lepinju, pravi je gušt za gurmane. Iako puna kostiju, moja ocena je petica. Uživam u svakom zalogaju gledajući lica ljudi koji sede na obali Zlatnog roga, turiste koji se dive Jeni džamiji i lokalce koji na raznim jezicima nude svoju robu.
Odlučila sam da pređem Galata most i krenem ka istoimenoj kuli. Svakim novim korakom imam utisak da iza sebe ostavljam košnicu. Jedino tako bih mogla da opišem atmosferu u starom evropskom delu Istanbula. Novi evropski deo odiše drugačijom energijom. Istiklal ulica, pogled sa Galata kule, čarobna palata Dolmabahče, luksuzni hotel Pera Palace u kome je Agata Kristi pisala „Ubistvo u orijent Ekspresu“, trg Taksim i Oktakoj džamija samo su deo neverovatnih mesta koja sam stavila na spisak atrakcija koje ne smem propustiti. Sunce polako zalazi, a ja ostajem bez energije. Moji putnicu su odavno odustali od šetnje i raštrkali se po istanbulskim kafićima i poslastičarnicama. Za sutradan smo zakazali krstarenje Bosforom.
Krstarenje Bosforom – njihanje na talasima između Evrope i Azije
foto: Maja Ignjatović
Kada sam se spremala za turu, bili su mi potrebni saveti za put u Istanbul od ljudi koji su više puta posetili ovaj grad. I svi oni su se složili da je najveća atrakcija nekadašnje prestonice Vizantije krstarenje Bosforom. Postoje različite ture, a mi smo izabrali onu u koju je uključeno iskrcavanje na azijsko kopno. Azijski deo Istanbula nije prožet atrakcijama, ali dovoljno zanimljiv je osećaj kada pijete salep na drugom kontinentu. Vreme je prosto proletelo i ponovo se ukrcavam na brod. Čujem galebove koji jure za nama, dok prolazimo pored Devojačke kule.
Izdignuta iz talasa moreuza, krije zanimljivu legendu o sultanovoj ćerki, sličnu bajci o Trnovoj Ružici. Naime, prorok je sultanu prorekao da će mu devojčica umreti od zmijskog otrova na svoj 18. rođendan. Sultan je naredio da se sagradi mala tvrđava sa kulom, na ostrvu nedaleko od azijske obale. Pre njenog rođendanam poslao ju je na ovo mesto, na koje ne može doći nijedna zmija. Niko sem sultana nije smeo da je poseti tog dana. On je krenuo sa korpom punom voća u koju se sakrila zmija. Prorčanstvo se ispunilo, a naravoučenije priče je da se sudbina ne može izbeći. Ja verujem da je moja sudbina da ponovo dođem u ovaj grad, jer uživam u svakom njegovom kutku.
