Bio je to februar sa najvećim snežnim nanosom koji sam videla u gradskim sredinama. Probijajući se kroz beogradsku gužvu, jedva smo stigli do parkinga “Sava Centra”. Autobus za Krakov nije bilo teško naći. Plavio se iza smetova. Najhrabriji putnici koji su se odlučili da ne otkažu svoja putovanja za sretenjske praznike okupljali su se ispred busa cupkajući od zime. Autobusom za Poljsku krenuli smo do Budimpešte. Prethodna tri puta obišla sam mađarsku prestonicu obasjanu suncem, eventualno sa nekim iznenadnim prolećnim pljuskom. Međutim, ovaj put je bio poseban. Ledenu ruku grejao mi je čovek sa kojim sa krenula na prvo zajedničko putovanje, ni ne sluteći da će me nekoliko godina nakon toga, istom rukom, popeti na “ludi kamen”. I tek tako, što bi rekle junakinje nastavka serije “Seks i grad”, odlučila sam da napišem kako je tada izgledala Budimpešta iz mog ugla.
Dobro jutro iz Vaci ulice
foto: pixabay.com
Oko 2 sata posle ponoći izašli smo iz busa na zaleđene peštanske trotoare. Odmah iza ugla bila je stara zgrada u kojoj se na 7. spratu nalazio naš hostel. Recepcija je radila 24 sata, pa nas je ljubazna devojka uputila u osmokrevetnu sobu, u kojoj smo odseli samo nas dvoje. Topli tuš, mekano ćebence i nekoliko sati sna odvojilo nas je od jednog čarobnog zimskog dana u Budimpešti. Doručkovali smo pahuljice, navukli kompletnu zimsku opremu i izašli na pločnik Vaci ulice. U glavnu pešačku zonu, od Verešmarti trga do Elizabetinog mosta, ušuškali su se brojni restorani, kafići, suvenirnice, parfimerije, butici. Krajem 18. veka imala je status najotmenije ulice u zemlji, a prva prodavnica Alter és Kiss otvorena 1829. godine, važila je za vodeću modnu kuću Srednje Evrope. Tog jutra, zaposleni u svim objektima najpoznatije budimpeštanske ulice čistili su sneg ispred svojih radnji.
Zagrejani od lepote “kraljice Dunava” još uvek nismo morali da pijemo kafu. Dok nas je Statua slobode posmatrala sa vrha Gelertovog brda, a Dunav užurbano tekao nama u susret, uputili smo se ka Beogradskom šetalištu i Dunavskom korzou.
Beogradsko šetalište i sneg koji se ogleda u Dunavu
foto: unsplash.com
Iako nam je vetar šamarao lice i nanosio rumenilo, nismo odustajali od zamisli da posetimo statuu Male princeze. I dok na budimskoj strani ponosno stoje Kraljevska palata, Ribarski bastion i Crkva Svetog Matijasa, leđima okrenuta njima na peštanskoj obali je statua jedne devojčice. Legenda kaže da je devojčica iz predgrađa svakodnevno dolazila na ovo mesto da prodaje cveće. Jednom, kada je princ prošetao korzoom, odlučio je da kupi sve cveće koje je ona donela i obećao joj da će doći ponovo. Posle nekoliko godina, pojavio se na obali Dunava, ali nje više nije bilo. Ostala je samo bronzana statua naslonjena na ogradu. Pomilovao je statuu i ponovio obećanje: “Doći ću opet, mala princezo”.
U nastavku šetališta nalazi se još jedan spomenik – Cipele sa Dunavskoj keja. Cipele raznih modela i veličina, uspravne, oborene, muške, ženske, dečje, posvećene su žrtvama bačenim u Dunav tokom Drugog svetskog rata. Zapravo, one predstavljaju spomenik mađarskim Jevrejima koji su tokom zime 1944. na 1945. godinu streljani na ovom mestu. Iako nismo imali cvet da ostavimo između razbacanih cipela, ostavili smo molitvu za tragično stradale nedužne ljude.
Podigli smo glave i ispred sebe videli Parlament, drugi po veličini u Evropi i treći na svetu. Zgrаdа simbolizuje 12 meseci i četiri godišnjа dobа, a u njoj se čuva mađarska sveta kruna. Otvoren je 1896. godine na hiljadugodišnjicu dolaska Mađara na ove prostore. Izbliza ne može stati ni u jedan kadar foto-aparata, zato je potrebno da preko Lančanog mosta pređete na drugu obalu da biste je videli u punom sjaju.
Budimpešta iz mog ugla kroz tragove u snegu Andraši bulevara
foto: pexels.com
Nedaleko od Bazilike svetog Stefana našli smo neko ušuškano mestašce, ne sećam mu se više ni imena, u kome smo ručali. Naručili smo specijelitet meksičke kuhinje – tortilje. Razmišljali smo da li imamo dovoljno vremena da pređemo na drugu stranu reke i obiđemo stari Budim ili da prošetamo Andraši bulevarom ka Trgu Heroja, popijemo kafu, odemo po stvari i uputimo se za Beč sa stanice Keleti. Odlučili smo se za drugu opciju, za koju je bio zaslužan sneg koji je ponovo počeo da pada. Tragovi koje smo ostavljali u Andraši bulevaru postajali su sve dublji. Bilo je vreme da uđemo u žutu liniju metroa (M1) – prvi metro u Evropi sa električnim napajanjem i jedan od najstarijih u svetu, od 2002. godine nalazi se na listi Uneskove baštine. Izašli smo na stanici Hősök tere odnosno Trg heroja.
Naslonjen na Gradski park u kome se nalazi kopija Korvinskog zamka, dvorac Vajdahunjad, Trg heroja je okružen dvema važnim građevinama: Muzejom lepih umetnosti i Palatom umetnosti. Prekoputa Milenijumskog spomenika vijorila se srpska zastava, sa ambasade naše zemlje. Sneg je zatrpao plato oko glavnog zdanja, a mi smo iskoristili priliku da se grudvamo i osetimo zimsku čaroliju mađarske prestonice.
Kafa zvana “da se ugrejemo malo” u New York kafeu
foto: pixabay.com
Prste na nogama nisam više osećala. To je značilo samo jedno – vreme je za kafu “da se ugrejemo malo”. Zahvaljujući temperaturi koja nije prelazila nulti podeok, nije bilo reda ispred najpopularnijeg mesta u gradu, kafea New York. Kao da smo ušli u pozorišnu predstavu u kojoj su svi glumci bili odeveni po poslednjoj modi. Znate onaj osećaj nepripadnosti nekom mestu? Javio se na kratko, ali onda sam, po ko zna koji put u životu, shvatila da je bitnije uživanje od toga kako izgledaš. Raščupana od vetra, rumenih obraščića, u najdebljem džemperu koji sam imala, ispijala sam kapućino u kafeu iz 1894. godine, okružena prizorima u stilu italijanske renesanse.
Kada smo se ugrejali, otišli smo do hostela po stvari i zatim na peronu stanice Keleti sačekali voz za Beč. Budimpešta iz mog ugla ovaj put je bila bela poput Beograda, hladna poput Moskve, ali čarobna kao što je i svaki prethodni put bila. Vidimo se ponovo, “kraljice Dunava”!
